Iako je kultura važan segment života mladih, podaci pokazuju da mladi nisu primarna ciljna publika u institucijama kulture, a posebno ne mladi u situaciji smanjenih mogućnosti. Nekoliko je strateških dokumenata kojima se garantuju jednake mogućnosti za sve mlade i definiše njihovo veće uključivanje u oblasti kulturnog delovanja. Međutim, u praksi se to ne dešava. Ključno raditi na podizanju svesti javnosti i institucija kulture o tome da sve osobe imaju iste potrebe, pa da tako i mladi u situaciji smanjenih mogućnosti imaju potrebu da konzumiraju kulturne sadržaje i budu uključeni u kreiranje istih, te da im to treba i omogućiti.
Podaci različitih istraživanja pokazuju da čak 94 procenta mladih nikada nije konsultovano prilikom kreiranja kulturnih sadržaja. Sa druge, iz institucija kulture se uvek navodi da redovno uključuju mlade. Očigledno je da postoji šum u komunikaciji, a kada govorimo o mladima u situaciji smanjenih mogućnosti situacija je višestruko kompleksna. Različite kategorije mladih sa smanjenim mogućnostima nemaju pristup sadržajima u institucijama kulture, te ih onda zbog toga i ne doživljavaju kao mesto gde su dobro došli. Barijere na koje mladi nailaze su razne i one mogu biti od ekonomskih do fizičkih, informacionih itd. Kada jedna slepa ili gluva mlada osoba želi da se uključi u kulturni život nailazi na razne teškoće koje onemogućavaju da pristupi bilo kakvim kulturnim sadržajima. Takođe ovo se odnosi i na mlade koji spadaju u marginalizovane grupe društva kao npr: pripadnici nacionalnih manjina (Romi), LGBTQ i ostali. Tu je najveći problem što nemamo sistemska rešenja za njihovo prevazilaženje. Za prevazilaženje ovakvih prepreka i kreiranje sistemskih rešenja kada je u pitanju zadovoljenje potreba mladih u oblasti kulture, potrebno je da postoji međusektorska saradnja omladinskog sa sektorom kulture, koja trenutno nije uspostavljena i zasniva se na pojedinačnim primerima. Velika prepreka za veće uključivanje mladih u situaciji smanjenih mogućnosti u kreiranje kulturnih sredstava jeste i nedostatak ljudskih i materijalnih sredstava.
Društveni ambijent u kojem živimo stavlja kulturu na poslednje mesto. To se vidi iz toga što su izdvajanja za kulturu izuzetno mala, a posebno za nezavisnu kulturu. Tako da bi sve trebalo da počne od podizanja svesti u društvu uopšte o važnosti same kulture, pa onda o važnosti nezavisne kulture kao mesta gde se događaju promene, gde se pomeraju granice, gde se kultura zapravo unapređuje. Nešto na čemu treba raditi jer se zbog toga što svaki sektor radi u svom domenu u praksi dešava da se slične ili iste teme i aktivnosti finansiraju na javnim konkusima, te najčešće i uključuju vrlo slične ciljne grupe, dok ogroman deo mladih koji su u situaciji smanjenih mogućnosti biva potpuno izopšten i zanemaren.
Upravo zbog toga kroz naše projekte pokušavamo da u jednom širokom konsultativnom procesu koji je uključuje kako predstavnike omladisnkih organizacija tako i radnike u kulturi, kreiramo predloge praktičnih politika se odnosi na izmenu postojećih uredbi i propisima. Ovo je tek prvi korak ka sistemskom rešavanju izazova sa kojima se suočavaju mladi u situaciji smanjenih mogućnosti. U konsultataciji sa mladima dobili smo predlog rešenja da u svakoj instistuciji kulture postoji osoba koja je zadužena za rad sa mladima. Imajući u vidu da to iziskuje dodatna finansijska sredstva i kreiranje nove javne politike, predlog bi bio da se fokusiramo na već postojeće koje ne zahtevaju dodatna ulaganja, već samo političku volju donosioca odluke.
U proteklom periodu usvojeno je nekoliko strateška dokumenta kojima se garantuju jednake mogućnosti za sve mlade i definišu pravci za veće uključivanje mladih u razne sfere društva. U ovom slučaju veće učešće mladih u kulturnom životu na prvom mestu predviđeno je Strategijom razvoja kulture za period od 2020-2029, a potom i novousvojenom Stretegija za mlade Vlade Republike Srbije za period od 2023-2030. godine.